AKTIVNO SLUŠANJE

Aktivnim slušanjem primamo korisne informacije, izbegavamo nesporazume i konflikte, pokazujemo da nam je stalo do sagovornika, pomažemo osobama sa kojima komuniciramo da jasnije sagledaju problem i, na kraju, izgrađujemo odnos poverenja. Veština slušanja podrazumeva mnogo više od sposobnosti da „čujemo poruku”. Ona obuhvata razumevanje poruke, situacije i druge osobe. Aktivnim slušanjem izbegavamo prepreke u komunikaciji i poštujemo tuđa mišljenja, stavove i osećanja - drugim rečima, poštujemo integritet osobe koju slušamo.

Principi aktivnog slušanja

 

Prvi princip aktivnog slušanja je ohrabrivanje sagovornika, odnosno, slanje verbalnih i neverbalnih znakova koji će govorniku pokazati da ga slušate. Ovaj princip je veoma važan kada želimo da podstaknemo govornika da nastavi sa pričom i kada želimo da mu damo podršku.

Drugi princip podrazumeva da sagovorniku postavljamo pitanja, kako bismo razjasnili ono što nam je rekao. Veoma je važno razjasniti ili potvrditi sadržaj o kome razgovaramo, da ne bi došlo do pogrešnog shvatanja poruka.

Preformulisanje poruke je treći princip. Ovaj princip podrazumeva da svojim rečima ispričamo ono što je sagovornik rekao, kako bismo proverili da li smo dobro čuli i razumeli.

 Najznačajniji princip je reflektovanje. Dajte do znanja sagovorniku svoje mišljenje o tome kako se on oseća. Na primer: „Zvuči mi kao da si ljut.”; „Izgleda kao da te je ta vest uznemirila.”

Naučite da aktivno slušate

 

• Pažljivo i skoncentrisano slušajte kada vam neko govori.

•  Pokažite interesovanje za sagovornika i ono o čemu vam sagovornik priča.

• Stavite akcenat na ono što je izgovoreno, nemojte misliti na to šta ćete vi reći i kakav će biti vaš odgovor.

• Postavljajte pitanja kako biste proverili jeste li dobro razumeli poruke koje su vam upućene.

• Nemojte raditi više stvari istovremeno dok sa nekim razgovarate, jer nećete moći pažljivo da slušate.

• Razmislite o ljudima sa kojima volite da razgovarate i u čijem društvu se osećate shvaćeno. Kakav je osećaj kada vas neko zaista sluša, a kakav je kada vidite da vas druga osoba ne sluša? Napravite listu onih ponašanja koje primećujete na drugima, a koje ukazuju na to da druga osoba ne sluša.

• Govorite! Preuzmite odgovornost i započnite komunikaciju, nemojte čekati i očekivati da će to učiniti druga osoba.

• Komunicirajte direktno! Ne sakrivajte se iza pisanih poruka i mail-ova. Dobra komunikacija, posebno o važnim temama, zahteva mnogo više od onoga što možemo izraziti pismom ili mail-om.

• Jasno i nedvosmisleno pokazujte svoje misli i osećanja! Često nam se dogodi da zaboravimo da opišemo drugoj osobi kako se osećamo ili nastojimo da prikrijemo osećanja.

 KONFLIKTI

Uzroke za konflikte najčešće nalazimo u lošoj komunikaciji. Nerazumevanje različitih stilova komuniciranja ili čak nemogućnost tj. nepripremljenost komunikacije mogu dovesti do konflikata koji za sobom vuku nemotivisanost i snižavanje zainteresovanosti i predanosti zaposlenih. 

Važni uzroci konflikata se odnose na stavove tj. vrednosti ili na osobine ličnosti učesnika. Do takvih konflikata često dolazi npr. kada imamo generacijski razmak između strana koje učestvuju u konfliktu. Uzroke možemo da tražimo i u želji za takmičenjem.

Kako razrešavamo konflikte?

1. Prevladavanje. Ovaj način je usmeren u »nadvladavanje« drugih učesnika, spremni smo sve da učinimo da bismo iz konflikta izašli kao pobednici, bilo da je reč o branjenju svojih prava ili stavova ili jednostavno o pobedi.
2. Dogovaranje. Kod ovog načina svi učesnici učestvuju u traženju rešenja koje bi sasvim zadovoljilo sve strane i obično uključuje produbljeno istraživanje skrivenih problema koji su doveli do samog konflikta.
3. Kompromis. Tražimo praktično i direktno rešenje problema, pri čemu se moraju svi učesnici delimično odreći svojih interesa.
4. Izbegavanje. Jednostavno izbegavamo konflikt tj. odložimo njegovo rešavanje za kasnije.
5. Prilagođavanje. Kod načina prilagođavanja se pojedinac odriče svojih interesa sa ciljem da  ugodi interesima drugih.

 ASERTIVNA KOMUNIKACIJA

Asertivnost je ponašanje kojim se zauzimamo za sebe, iskazujemo svoje potrebe i stavove na direktan i nedvosmislen način, a da pritom ne ugrožavamo druge.

To bi značilo da asertivna komunikacija podrazumeva da možete (i znate kako) da kažete šta zaista mislite i kako se osećate, a da to ne podrazumeva da degradirate, ponizite ili uvredite osobu sa kojom komunicirate. Kroz ovaj vid komunikacije vi poštujete i uvažavate stavove drugih, ali to ne mora nužno da znači da se i slažete sa istim.

1. Agresivno komuniciranje – ne postoji “ne” kao odgovor, ne uvažavaju se stavovi i mišljenja drugih, postoji stav da “cilj opravdava sredstvo”, uverenje da “drugi nisu bitni”, da “samo slabići popuštaju” i tome slično  – važno je znati da ove osobe često osećaju nezadovoljstvo i neprihvaćenost što je zapravo najčešći uzrok ovakvog ponašanja.
2. Pasivno komuniciranje – postoji strah da neće biti prihvaćeni, često povlačenje u komunikaciji, retko kada iznošenje svojih stavova i iskrenog mišljenja – osobe koje komuniciraju na ovaj način će retko kada nešto odbiti ili reći “ne” sagovorniku.
3. Asertivno komuniciranje – uvažavaju se mišljenja i stavovi drugih, ali nema nužnog slaganja sa istim, traži se ono što je potrebno na ljubazan način koji uvažava sagornika, a stavovi i misli se jasno izražavaju.

Kao zaključak se namećete da asertivna komunikacija povećava obostrano zadovoljstvo u komunikaciji – prijatnije se osećate i vi i vaš sagovornik, povećaće se vaše samopouzdanje i postići ćete svoje ciljeve.

 MEĐUNARODNA MENICA

Menica je hartija od vrednosti koja se koristi u unutrašnjem platnom prometu kao i u platnom prometu sa inostranstvom. 

Suština menice u međunarodnim plaćanjima je u osnovi ista kao i u unutrašnjem prometu (obnoviti lekcije - menica). Razlika je u tome što međunarodna menica glasi na jednju od glavnih konvertibilnih valuta. 

Najčešće se upotrebljava za kupovinu robe na kredit, može se lako preneti na drugo lice (indosirati) ili se može prodati (eskontovati). Ona pruža garancije svim potpisnicima na menici.

Ako je akceptant menice neka poznata banka tada će se menica lakše prodati (najčešće se prodaja i kupovina menica i ostalih hartija od vrednosti vrši na efektim berzama).

FINANSIJSKO TRŽIŠTE

predstavlja organizovan prostor gde se na određenom mestu u određenom vremenu i pod jasno definisanim pravilima susreću ponuda i tražnja kao osnovni elementi svakog tržišta. Finansijska tržišta predstavljaju mesta na kojima se trguje finansijskim instrumentima (akcijama i obveznicama).

Finansijske institucije su učesnici finansijskog tržišta i finansijski posrednici. To su centralna banka, depozitne finansijske institucije (banke), nedepozitne finansijske institucije (osiguravajuća društva, penzini fondovi, finansijske kompanije i investicioni fondovi) i berze.

Vrste finansijskih tržišta:

1. tržište novca - obuhvata trgovanje novcem i kratkoročnim hartijama od vrednosti. Ono omogućava centralnoj banci da sprovede monetarno-kreditnu politiku, reguliše ponudu i tražnju novca, ostvaruje ciljeve devizne politike, politike banaka itd. 

2. tržište kapitala - predstavlja specijalizovano tržište na kome se novac - kapital traži i nudi dugoročno i na kome se trguje dugoročnim vrednosnim papirima. Razlikujemo primarno (prva prodaja HOV) i sekundarno (svaka sledeća kupoprodaja HOV).

3. devizno tržište - kupuju se i prodaju strana sredstva plaćanja, uskladjuju ponuda i tražnja za devizama, utvrđuje devizni kurs. 

 INSTRUMENTI OBEZBEĐENJA KREDITA

To su razni instrumenti koje koristi banka kako bi obezbedila naplatu kredita tj. povraćaj pozajmljenih sredstava.

Za pravna lica to su:

- menica (blanko ili akceptirana) - ovo ćemo raditi, široka je tema ali povezaćemo tada sve

- hipoteka (na nepokretnosti dužnika)

- ručna zaloga (pokretna imovina kao što je vredna umetnička slika, skupocen nakit i slično)

- depozit (sredstva koja su na računu kod banke kao vid štednje koriste se kao osiguranje da će kredit biti vraćen, najsličnije je kapari koju koristimo u svakodnevnom životu)

- bankarska garancija (banka garantuje isplatu kredita)

- hartije od vrednosti (ako je preduzeće vlasnik nekih akcija njih može staviti kao garanciju jer banka može prodajom tih akcija naplatiti dugovanje)

Za fizička lica to su:

-žiranti (jemci)- lica koja će garantovati isplatu 

- hipoteka

- osiguranje kredita 

- oročeni štedni ulozi (slično depozitima)

- ostalo

 POSTUPAK I TEHNIKA ODOBRAVANJA KREDITA

Postupak se sastoji iz nekoliko faza:

1 podnošenje zahteva za kredit (dokument koji obično sadrži podatke o visinini, nameni kredita, nekim osnovnim podacima o podnosiocu kredita). Uz zahtev se podnosi i dokumentacija (plan razvoja, završni račun i periodični obračun, ostvarena realizacija, pregled ukupnih potraživanja i slično) i obrazloženje zašto se traži kredit, do kakvih će pozitivnim posledica dovesti i argumentacija da će se kredit moći vratiti o roku dospeća.

2. razmatranje i obrada kreditnog zahveta - obradu vrši kreditni referent koji vrši kreditnu analizu i zatim sastavlja zaključak i predlog odluke o odobrenju kredita

3. rešenje o kreditnom zahtevu - donosi kreditni odbor a na osnovu zaključka i predloga odluke. Rešenje može biti pozitivno ili negativno.

4. U slučaju da je rešenje pozitivno zaključuje se ugovor o kreditu

5. korišćenje, vraćanje  i monitoring (kontrola) - dakle, fizičko ili pravno lice koristi odobrena sredstva, vraća ih u dogovorenom roku a banka vrši kontrolu ovih aktivnosti.