Kalkulacija je postupak obračunavanja troškova na proizvode i usluge koji su ih proizveli (stvorili).
Pri izradi kalkulacije treba uzeti u obzir sve troškove koji su nastali i proizvodnjom proizvoda ili pružanjem usluga. Troškove čine: materijal za izradu, amortizacija, plate i zarade, opšti troškovi izrade i opšti troškovi uprave i prodaje (sećate se onih radnika koji rade u npr. računovodstvu a ne u izradi proizvoda).
Tako dobijamo cenu koštanja (CK) nekog proizvoda. Međutim, ako bismo proizvod ili uslugu prodali po toj ceni preduzeće bi samo pokrilo troškove a ne bi ostvarilo zaradu. Zato je potrebno na ovu cenu koštanja dodati i procenat dobiti i poreza na promet i tako dobijamo prodajnu cenu (PC).
U hotelijerstvu imamo i neke specifičnosti da ne kažemo probleme kao što su uticaj sezone, zatim to je usluga pa je formiranje cene malo teže nego kod konkretnog proizvoda. U restoraterstvu je to malo lakše zato što imamo konkretan proizvod (jelo) pa je lakše izračunati cenu koštanja i prodajnu cenu.
Zatim treba uzeti u obzir da će cene biti drugačije formirane u sezoni i van sezone, uzeti u obzir tražnju za našim proizvodima i uslugama ,cenu konkurencije (ne smemo da budemo mnogo skuplji od konkurenata, jasno je zašto).
Postoje sledeće metode kalkulacije:
1. diviziona kalkulacija - ukupne troškove delimo sa brojem proizvoda ili usluga. Ovo je moguće tamo gde se npr. proizvodi samo jedna vrsta proizvoda (npr. masovna proizvodnja jednog proizvoda).
2. metoda dodatne kalkulacije - računamo direktne troškove za neki proizvod (troškove koji se direktno vezuju za taj proizvod, zbog njega su nastali) i njima dodajemo indirektne troškove(sve ostale troškove koji su nastali zbog čitavog poslovanja) pomoću nekog ključa za raspodelu (najčešće je to neki procenat).
3. metoda kalkulacije ekvivalentnih brojeva - najčešće se koristi za kalkulaciju cene smeštaja. Svaki proizvod ili usluga dobija svoj ekvivalentni broj kojim se množe ukupni troškovi.
Pri izradi kalkulacije treba uzeti u obzir sve troškove koji su nastali i proizvodnjom proizvoda ili pružanjem usluga. Troškove čine: materijal za izradu, amortizacija, plate i zarade, opšti troškovi izrade i opšti troškovi uprave i prodaje (sećate se onih radnika koji rade u npr. računovodstvu a ne u izradi proizvoda).
Tako dobijamo cenu koštanja (CK) nekog proizvoda. Međutim, ako bismo proizvod ili uslugu prodali po toj ceni preduzeće bi samo pokrilo troškove a ne bi ostvarilo zaradu. Zato je potrebno na ovu cenu koštanja dodati i procenat dobiti i poreza na promet i tako dobijamo prodajnu cenu (PC).
U hotelijerstvu imamo i neke specifičnosti da ne kažemo probleme kao što su uticaj sezone, zatim to je usluga pa je formiranje cene malo teže nego kod konkretnog proizvoda. U restoraterstvu je to malo lakše zato što imamo konkretan proizvod (jelo) pa je lakše izračunati cenu koštanja i prodajnu cenu.
Zatim treba uzeti u obzir da će cene biti drugačije formirane u sezoni i van sezone, uzeti u obzir tražnju za našim proizvodima i uslugama ,cenu konkurencije (ne smemo da budemo mnogo skuplji od konkurenata, jasno je zašto).
Postoje sledeće metode kalkulacije:
1. diviziona kalkulacija - ukupne troškove delimo sa brojem proizvoda ili usluga. Ovo je moguće tamo gde se npr. proizvodi samo jedna vrsta proizvoda (npr. masovna proizvodnja jednog proizvoda).
2. metoda dodatne kalkulacije - računamo direktne troškove za neki proizvod (troškove koji se direktno vezuju za taj proizvod, zbog njega su nastali) i njima dodajemo indirektne troškove(sve ostale troškove koji su nastali zbog čitavog poslovanja) pomoću nekog ključa za raspodelu (najčešće je to neki procenat).
3. metoda kalkulacije ekvivalentnih brojeva - najčešće se koristi za kalkulaciju cene smeštaja. Svaki proizvod ili usluga dobija svoj ekvivalentni broj kojim se množe ukupni troškovi.
Нема коментара:
Постави коментар