FINANSIJSKO TRŽIŠTE

predstavlja organizovan prostor gde se na određenom mestu u određenom vremenu i pod jasno definisanim pravilima susreću ponuda i tražnja kao osnovni elementi svakog tržišta. Finansijska tržišta predstavljaju mesta na kojima se trguje finansijskim instrumentima (akcijama i obveznicama).

Finansijske institucije su učesnici finansijskog tržišta i finansijski posrednici. To su centralna banka, depozitne finansijske institucije (banke), nedepozitne finansijske institucije (osiguravajuća društva, penzini fondovi, finansijske kompanije i investicioni fondovi) i berze.

Vrste finansijskih tržišta:

1. tržište novca - obuhvata trgovanje novcem i kratkoročnim hartijama od vrednosti. Ono omogućava centralnoj banci da sprovede monetarno-kreditnu politiku, reguliše ponudu i tražnju novca, ostvaruje ciljeve devizne politike, politike banaka itd. 

2. tržište kapitala - predstavlja specijalizovano tržište na kome se novac - kapital traži i nudi dugoročno i na kome se trguje dugoročnim vrednosnim papirima. Razlikujemo primarno (prva prodaja HOV) i sekundarno (svaka sledeća kupoprodaja HOV).

3. devizno tržište - kupuju se i prodaju strana sredstva plaćanja, uskladjuju ponuda i tražnja za devizama, utvrđuje devizni kurs. 

 INSTRUMENTI OBEZBEĐENJA KREDITA

To su razni instrumenti koje koristi banka kako bi obezbedila naplatu kredita tj. povraćaj pozajmljenih sredstava.

Za pravna lica to su:

- menica (blanko ili akceptirana) - ovo ćemo raditi, široka je tema ali povezaćemo tada sve

- hipoteka (na nepokretnosti dužnika)

- ručna zaloga (pokretna imovina kao što je vredna umetnička slika, skupocen nakit i slično)

- depozit (sredstva koja su na računu kod banke kao vid štednje koriste se kao osiguranje da će kredit biti vraćen, najsličnije je kapari koju koristimo u svakodnevnom životu)

- bankarska garancija (banka garantuje isplatu kredita)

- hartije od vrednosti (ako je preduzeće vlasnik nekih akcija njih može staviti kao garanciju jer banka može prodajom tih akcija naplatiti dugovanje)

Za fizička lica to su:

-žiranti (jemci)- lica koja će garantovati isplatu 

- hipoteka

- osiguranje kredita 

- oročeni štedni ulozi (slično depozitima)

- ostalo

 POSTUPAK I TEHNIKA ODOBRAVANJA KREDITA

Postupak se sastoji iz nekoliko faza:

1 podnošenje zahteva za kredit (dokument koji obično sadrži podatke o visinini, nameni kredita, nekim osnovnim podacima o podnosiocu kredita). Uz zahtev se podnosi i dokumentacija (plan razvoja, završni račun i periodični obračun, ostvarena realizacija, pregled ukupnih potraživanja i slično) i obrazloženje zašto se traži kredit, do kakvih će pozitivnim posledica dovesti i argumentacija da će se kredit moći vratiti o roku dospeća.

2. razmatranje i obrada kreditnog zahveta - obradu vrši kreditni referent koji vrši kreditnu analizu i zatim sastavlja zaključak i predlog odluke o odobrenju kredita

3. rešenje o kreditnom zahtevu - donosi kreditni odbor a na osnovu zaključka i predloga odluke. Rešenje može biti pozitivno ili negativno.

4. U slučaju da je rešenje pozitivno zaključuje se ugovor o kreditu

5. korišćenje, vraćanje  i monitoring (kontrola) - dakle, fizičko ili pravno lice koristi odobrena sredstva, vraća ih u dogovorenom roku a banka vrši kontrolu ovih aktivnosti.

 SOPSTVENI I TUĐI IZVORI

Sopstveni izvori sredstava su finansijska sredstva koja preduzeće obezbeđuje redovnim poslovanjem. Tu spadaju amortizacioni fond, poslovni fond, rezervni fond, fond zajedničke potrošnje. Pored njih preduzeće može izdvajati sredstva u još neke fondove npr. fond za tehničko tehnološka istraživanja i inovacije, za naučnoistraživačke projekte i slično.

Ovo su sredstva koja preduzeće koristi za poslovanje i vlasništvo su preduzeća pa se na taj način smanjuje potreba zaduživanja odnosno korišćenja tuđih izvora.

Tuđi izvori ili pozajmljeni izvori su sredstva koja preduzeće mora vratiti. Tu spadaju krediti.

Krediti mogu biti za:

osnovna sredstva - služe za nabavku mašina, izgradnju proizvodnih hala i slično. Najčešće su većeg iznosa pa samim tim i duži je rok za vraćanje (dugoročni).

obrtna sredstva - služe za prevazilaženje trenutnih poteškoća u poslovanju, da bi se obezbedio kontinuitet poslovanja (npr. turistička preduzeća će uzeti kredit van sezone ili kada postoje nenaplaćena potraživanja). Ovi krediti su manjeg iznosa pa samim tim je i kraći rok vraćanja (kratkoročni).

Preduzeće treba da nastoji da koristi što više sopstvenih izvora (besplatni su, ne postoji obaveza plaćanja kamate i slično) a što manje tuđih izvora. 

SREDSTVA REZERVI I ZAJEDNIČKE POTROŠNJE

Ova sredstva spadaju u sredstva POSEBNIH NAMENA. 

Sredstva rezervi (rezervni fond) preduzeće izdvaja iz dobiti i predstavlja podlogu koja će mu omogućiti da savlada ekonomske poteškoće u koje može da zapadne. Ona imaju posebnu namenu a to je prvenstveno pokriće gubitaka. takođe, mogu se koristiti za nadoknadu štete koja može nastati usled elementarnih nepogoda, zatim za pokriće izdatak u vezi sa zapošljavanjem i prekvalifikacijom radnika kao i za druge namene kada se preduzeće nalazi u teškoj situaciji. 

Sredstva zajedničke  potrošnje (fond zajedničke potrošnje) koriste se za podizanje životnog standarda radnika. Izgradnja stanova za zaoslene, dečjih vrtića, odmarališta, sportskih terena, restorana odnosno menzi. Mogu se koristiti za školovanje zaposlenih, za podsticajna putovanja i slično.

Na taj način se pozitivno utiče na zaposlene, njihovo zalaganje, osećaj zadovoljsva i pripadnosti radnom kolektivu. 

 USLOVI ODOBRAVANJA KREDITA

Kredit je postao visoko standardizovan što olakšava obradu i skraćuje proceduru odobravanja. Da bi pravnom ili fizičkom licu bio odobren kredit od strane banke ono mora ispuniti niz opštih i posebnih uslova.

OPŠTI USLOVI ZA ODOBRAVANJE KREDITA su definisani kreditnom politikom banke, zakonom i drugim propisima. Među te uslove spadaju pravna sposobnost klijenta što se utvrđuje uvidom u dokumentaciju. Takođe, kreditna sposobnost klijenta odnosno sposobnost da taj kredit i vrati banka utvrđuje analizom kreditne sposobnosti, prihoda i troškova, bilansa stanja i uspeha itd.

POSEBNI USLOVI se odnose na namenu sredstava, sopstveno učešće korisnika kredita, instrumente obezbeđenja, vraćanje kredita itd.

 OSTALE  VRSTE KREDITA

Eskontni kredit odobrava se na osnovu meničnog jemstva i to je u suštini menični kredit. Banka kupuje odnosno otkupljuje menicu od imaoca pre njenog roka dospeća. Pri tome banka umanjuje meničnu sumu koju isplaćuje vlasniku menice za iznos eskonta (kamate) i proviziju banke. 

Hipotekarni kredit predstavlja dugoročni kredit koji se odobrava korisniku na osnovu zaloge nepokretne imovine (nekretnine, kuće, zemljišta) ili pokretne imovine veće vrednosti. Ta imovina se stavlja pod hipoteku i služi banci kao garancija da će kredit biti vraćen. 

Kredit po tekućem računu svi znamo kao dozvoljeni minus i podrazumeva da vlasnik tekućeg računa može da skine sa računa više sredstava nego što ima na njemu. Ovo u stvari znači da banka kreditira klijenta i često je najskuplja vrsta kredita.

 VRSTE BANKARSKIH KREDITA

Prema različitim kriterijumima krediti se mogu razvrstati na sledeći način:

I  prema obliku u kojem se daju

1. naturalni - kredit koji se daje u nekom dobru,  najčešće poljoprivrednom proizvodu a reč je o najstarijem kreditu

2. robno-novčani - kredit koji se odobrava u robu a vraća u novcu

3. novčani kredit - kredit koji se daje i vraća u novcu

II prema nameni odnosno upotrebi

1. potrošački kredit koji je namenjen potrošačima

2. proizvođački  krediti namenjeni proizvođačima i dele se na kredite za obrtna sredstva (namenjeni za nabavku sirovina,kreditiranje gotove robe, za proizvodnju ili prevazilaženje trenutnih potreškoća)  i kredite za osnovna sredstva (krediti namenjeni početnom ulaganju u preduzeće, unapredjenje poslovanja ili neku drugu investiciju)

III prema kriterijumu ročnosti

1. kratkoročni krediti - odobravaju se sa periodom vraćanja od 1 do 2 godine

2. srednjoročni - na rok od 2 do 10 godina

3. dugoročni - rok dospeća je preko 10 godina

 POJAM I FUNKCIJE KREDITA

Kredit je dužničko-poverilački posao u kome banka kao poverilac stavlja na raspolaganje određeni količinu finansijskih sredstava klijentu - dužniku uz definisanje najvažniji uslova: kamate, načina otplate, vremena otplate, garancija i sl. 

Bitna karakteristika kreditnog posla je povratnost - što znači da postoji obaveza dužnika da plasirana sredstva vrati, uvećana za ugovorenu kamatu. 

Kredit ima sledeće funkcije:

1. mobilizatorska funkcija - vrši se alokacija prikupljenih viškova od onih koji ih imaju ka onima koji nemaju

2. obezbeđenje kontinuiteta reprodukcije - preduzeća često moraju da uzmu kredit kako bi nastavili sa procesom reprodukcije ili uložili dodatno pa se na taj način i vrši povećanje proizvodnje i regulisanje ponude i tražnje

3. obezbeđuje likvidnost i stabilnost poslovanja - kredit omogućava prevazilaženje sezonskog karaktera poslovanja i raskoraka između prodaje i naplate

4. reguliše ponudu i tražnju na tržištu - kreditiranje klijenata koji trenutno ne raspolažu platežno sposobnom tražnjom utiče se na stabilizovanje tržišta, smanjivanje zaliha, stabilizovanje cena

5. stimuliše međunarodnu ekonomsku razmenu - npr. kreditom se stimuliše izvoz 

6. relativizuje (umanjuje) razlike u privrednoj razvijenosti regiona - npr. davanje kredita preduzećima pod povoljnijim uslovima preduzećima sa nerazvijenih područja 

7. kontrolna funkcija - kroz proces selekcije klijenata i zadovoljavanja uslova za odobravanje kredita kao i praćenje otplate kredita vrši se kontrola privrednih subjekata

 Inflacija i deflacija

 

* Inflacija je stanje narusene monetarne ravnoteze kada je u opticaju veca kolicina novca od potrebne kolicine, sto je praceno rastom cena. Ona takodje moze da nastane kada se smanji ponuda robe na trzistu, a kolicina novca u opticaju ostane ista.

 

- Inflacija se ogleda u porastu cena i padu kupovne moci novcane jedinice.

- Novčani fondovi su tada veći od robnih fondova

- Kupovna moc novcane jedinice ogleda se u odredjenoj kolicini robe i vrsta usluga koje se mogu dobiti njenom zamenom

- Postoje, na osnovu faktora koje ih izazivaju, inflacija traznje i inflacija troskova kao i strukturna inflacija.

- Posledice inflacije ukljucuju opstu nesigurnost, nastajanje mogucnosti za spekulativne poslove, a narocito su pogodjeni oni sa fiksnim primanjima

- Po pravilu se ona javlja u neredovnim uslovima (pretnja ratom, prirodnom katastrofom i slično)

- Određena stopa inflacije je i poželjna za privredu - to je puzajuća inflacija. Pored toga postoji i galopirajuća i hiperinflacija koja razorno deluje na privredu.

 

* Deflacija je stanje monetarne neravnoteze suprotan inflaciji. Ona nastaje kada se u opticaju nadje manja kolicina novca od potrebne.

 

- Deflacija ima razlicite uzroke, moze biti posledica smisljene ekonomske politike zemlje koja void borbu protiv inflacije, snizavanje cena usled porasta produkticnosti rada, zadrzavanje novca od strane gradjana povecanim uvozom

- Posledice deflacije su vezane za smanjivanje proizvodnje, smanjenje plata, zaposlenosti, nacionalnog dohodka…

 

 FINANSIJE - POJAM, PREDMET IZUČAVANJA I PODELA

Finansije kao naučna disciplina predstavljaju ekonomsku nauku koja nije oduvek postojala već se javila sa pojavom robne proizvodnje i novca.

Finansije obuhvataju sve novčane odnosno finansijske odnose. 

Predmet nauke o finansijama je kako sa ograničenim sredstvima ostvariti optimum javnih tj. društvenih funkcija u društvu.

Zadatak je blagovremeno pribaviti novčana sredstva za zadovoljenje određenih potreba (sudstvo, policija, prosveta, kultura, obrazovanje, životni standard gradjana.)

Nauka o finansijama deli se na: 1. makrofinansije (finansiranje društva u celini)

                                                    2. mikrofinansije (finansijski problemi institucija, preduzeća i dr.)

Takođe, mogu se podeliti na:  1. javne finansije (budžet, javni prihodi, javni rashodi)

                                                2. monetarne (novac, monetarno-kreditna politika, bankarski sistem)

                                                3. poslovne (novčani tokovi unutar preduzeća i između preduzeća i ostalih ekonomskim subjekata

                                                4. međunarodne (međunarodno kretanje kapitala, devizno poslovanje, platni promet sa inostranstvom)

                                                5. ostale finansije (bankarstvo, osiguranje itd.)

Specifičnosti organizacije funkcija u ugostiteljstvu i turizmu

Organizacija funkcije upravljanja

Način donošenja odluka i organi upravljanja zavise od vrste svojine u preduzećima. Brojne turističke agencije posluju kao preduzeća u privatnoj svojini pa je vlasnik nosilac funkcije upravljanja

Organizacija funkcije rukovodjenja

Što je širi delokrug rada to će biti i složenija organizacija ove funkcije.
U velikim turističkim agencijama pored generalnog direktora mogu da postoje i direktori pojedinih sektora (direktor domaćeg turizma, direktor inostranog turizma, direktor kongresnog turizma itd.).
U hotelima pored generalnog direktora mogu postojati i direktor smeštajnog sektora (ispod njega će biti npr.  šef recepcije, domaćica hotela, šef tehničke službe, šef sporta i rekreacije) direktor proizvodno-uslužnog sektora (ispod njega će biti npr. šef kuhinje, šef restorana, šef magacina itd) direktor marketinga itd. Organizaciona šema će u svakom preduzeću biti različita u zavisnosti od veličine, obima poslova, vrste poslova koje obavlja i mnogih drugih specifičnosti.

Organizacija funcije izvršenja

Rekli smo da funkciju izvršenja čine zaposleni. Oni su nosioci ove funkcije. Dakle, radnici.
Broj radnika i njihova kvalifikaciona struktura zavisiće od obima poslova koje obavlja jedno hotelijersko ili turističko preduzeće.
I naravno, da ne zaboravimo sezonski karakter rada što čini specifičnom oblast turizma. Zbog toga često postoji potreba za sezonskim radnicima kako bi se ostvario kontinuitet rada.

FUNKCIJA IZVRŠENJA

Suština funkcije izvršenja je u neposrednom izvršavanju radnih zadataka. Funkcionisanje preduzeća podrazumeva postojanje veze izmedju funkcije upravljanja i rukovodjenja s jedne strane i funkcije rukovodjenja i izvršenja sa druge strane. Sve tri funkcije su međusobno povezane

funkcija upravljanja - funkcija rukovodjenja - funkcija izvršenja

Nosioci funkcije izvršenja su svi zaposleni u preduzeću. Svaki zaposleni je izvršilac radnog zadatka.
Funkcija izvršenja se raščlanjuje na veći broj pojedinačnih funkcija i to:

1. funkcija istraživanja i razvoje - obuhvata istraživanje tržišta, usavršavanje proizvoda, izvore sirovina itd. Može biti u sklopu neke veće organizacione jedinice a može postojati i samostalno odeljenje istraživanja i razvoja. To važi za sve funkcije.
2. funkcija planiranja i analize - postavljanje planova, ciljeva za različite vremenske periode. Analiza prethodnih planova je važna za postavljanje novih.
3. funkcija organizovanja - poslovi unapredjenja organizacione strukture, utvrđivanje slabosti, reorganizacija službi itd.
4. funkcija informatike - prikupljanje, prenos i korišćenje poslovnih informacija
5. funkcija nabavke - sve poslove u vezi sa nabavkom sirovina, materijala, sredstava za rad.
6. funkcija proizvodnje - njome se obezbedjuje pravovremena količina planiranog obima proizvodnje (ili usluga). Zavisi od funkcije nabavke, organizovanja, informatike, istraživanja i razvoja
7. funkcija kontrole kvaliteta - kontroliše se ispunjenost određenih standarda (kontrola ispravnosti sredstava za rad, proizvoda itd)
8. funkcija prodaje - aktivnosti plasmana proizvoda, propaganda, učešće na sajmovima itd
9. finansijska funkcija - obezbedjenje finansijskih sredstava za ostvarivanje ciljeva preduzeća.
10. kadrovska funkcija - bavi se zapošljavanjem radnika, raspisivanjem konkursa, procenjuje sposobnost radnika, vrši prekvalifikaciju postojećih radnika itd.
 Human resources - HR sektor je termin koji se koristi danas.
Svaki radnik (izvršilac) ima svoja prava ali i odgovornosti (materijalna, disciplinska i moralna).

FINANSIJSKA FUNKCIJA

Finansijska funkcija preduzeća čini “centralnu funkciju toka reprodukcije” jer se bez nje ne mogu odvijati ni ostale poslovne funkcije u preduzeću (nabavna, proizvodna i prodajna funkcija). Postoji nekoliko povezanih segmenata finansijskog upravljanja u preduzeću, to su :

• 1) Finansijsko upravljanje procesom nabavke
• 2) Finansijsko upravljanje procesom proizvodnje
• 3) Finansijsko upravljanje procesom realizacije (prodaje)

Zadatak  finansijske funkcije jeste  obezbeđivanje sredstava za obavljanje zadataka, a cilj finansijske funkcije predstavlja ujedno i ostvarivanje cilja preduzeća. Postoje primarni i sekundarni zadaci finansijske funkcije:

• Primarni zadaci  su: pribavljanje finansijskih sredstava, upotreba sredstava i usklađivanje roka raspoloživosti izvora i roka imobilizacije kredita.
• Sekundarni zadaci su: raspoređivanje novca, kontrola novčanih dokumenata, nadzor nad upotrebom sredstava, vođenje operativne evidencije, finansijsko planiranje, finansijska analiza i informisanje.

Organizacija finansijske funkcije

Osnovni zadatak organizacije finansijske funkcije u preduzeću jeste da obezbedi što racionalnije vođenje finansijske politike preduzeća, efikasno izvršavanje finansijskih planova, vršenje finansijske analize i kontrole, kao i obezbeđenje potrebnih finansijskih informacija. Finansijska funkcija u preduzeću organizuje se u skladu sa osnovnim načelima (principima) organizacije finansijske funkcije. To podrazumeva u stvari kako i gde se obavljaju finansijski poslovi:

1. Načelo centralizacije – kada se svi primarni i sekundarni zadaci finansijske funkcije obavljaju centralizovano (obavlja ih samo jedna finansijska služba) ;
2. Načelo decentralizacije – kada se svi primarni i sekundarni zadaci finansijske funkcije obavljaju u više decentralizovanih finansijskih službi ;
3.  Načelo kombinovane organizacije – kada se jedan deo zadataka finansijske funkcije obavlja centralizovano, a drugi decentralizovano.

Opšti model organizacije finansijske funkcije preduzeća podrazumeva obavljanje nekoliko grupa finansijskih poslova:

1)      Poslovi pribavljanja i plasmana sredstava (finansijsko poslovanje, investicije, poslovi na finansijskom tržištu i poslovi osiguranja sredstava).

2)      Poslovi platnog prometa i likvidature (potraživanja od kupaca, obaveze prema dobavljačima, likvidatura i blagajna).

3)      Poslovi finansijskog upravljanja (finansijsko planiranje, finansijska kontrola, finansijska analiza i finansijsko izveštavanje).

FUN FACT: Uloga finansijskog direktora u:
1. multinacionalnoj kompaniji -  pouzdani specijalista
2. u velikoj kompaniji - pas čuvar
3. u srednjoj kompaniji - čarobnjak
4. u malom predzeću - alhemičar

FUNKCIJA RUKOVODJENJA

Pod rukovodjenjem podrazumeva se proces konkretizovanja upravljačkih odluka odnosno njihovog sprovodjenja. Suština ove funkcije sastoji se u pripremanju i sprovodjenju odluka organa upravljanja.
to se ostvaruje:
- davanjem naloga za ostvarivanje konkretnih zadataka
- koordinacijom svih

Zadaci preduzeća se utvrđuju po hijerarhiji. Na vrhu su najsloženiji, a na dnu najjednostavniji zadaci.
Na vrhu hijerarhije se nalazi generalni direktor preduzeća, zatim direktori pojedinih sektora, pogona i slično, potom šefovi u okviru sektora, pogona ili objekata, vodje smene, poslovodje itd.

U čemu je razlika izmedju funkcije upravljanja i rukovodjenja?
Funkcija upravljanja se bavi donošenjem najkrupnijih odluka o poslovnoj politici, ciljevima i strategiji razvoja. Sprovodjenje tih odluka vrši funkcija rukovodjenja. Oni donose operativne odluke o obavljanju radnih zadataka.
Razlikujemo dva osnovna sistema rukovodjenja i jedan mešoviti:
1. linijski sistem rukovodjenja - nalozi teku vertikalno, odozgo na dole, od najvišeg do najnižeg (generalni direktor daje naloge sefovima, oni radnicima) a informacije o izvršenim zadacima i eventualnim zastojima teku odozdo na gore, obrnut. (radnici izveštavaju svoje šefove, oni menadžere a oni direktora).
2. funkcionalni sistem rukovodjenja - ovde nalozi idu horizontalno, po oblastima procesa rada da bi se zatim ustanovila direktna veza sa izvršnom funkcijom. Npr. radnik u nekom pogonu odgovara i rukovodioci tehničke pripreme i šefu proizvodnje i šefu kontrole).
3. kombinovani (mešoviti) koji kombinuje oba sistema.
Funkcija rukovodjenja ima svoju dubinu (broj nivoa) i širinu (broj saradnika koji je pod nadzorom jednog rukovodioca).
Svaki rukovodilac ima određene nadležnosti, odgovornost za izvršenje odnosno neizvršenje zadataka kao i autoritet odnosno sposobnost da utiče na ponašanje svojih saradnika.
metode rukovodjenja mogu biti tradicionalne (patrijarhalna i autoritarna metoda) i savremene (zasnovane na saradnji i koordinaciji, bez straha)

FUNKCIJA UPRAVLJANJA

U preduzeću se obavljaju mnoge aktivnosti radi ostvarivanja ciljeva. Te aktivnosti se grupišu u pojedine funkcije Funkcija predstavlja skup aktivnosi na obavljanju istovrsnih međusobno povezanih poslova kojima se ostvaruje konkretan zadatak.
Razlikujemo: 1. funkciju upravljanja  2. funkciju rukovodjenja  i 3. funkciju izvršenja

FUNKCIJA UPRAVLJANJA
Upravljanje u preduzeću je proces donošenja odluka i ciljevima, razvojnoj strategiji i raspodeli rezultata. Preduzećem upravljaju vlasici odnosno predstavnici vlasnika.Organi upravljanja su:

1. skupština (organ vlasnika) - čine je predstavnici vlasnika. Oni donose statut preduzeća, odluke o poslovnoj politici, odlučuju o raspodeli dobiti i pokriću gubiaka, o izboru članova ostalih organa itd.

2. upravni odbor (organ upravljanja) - izvršava odluke skupštine, bira predsednika upravnog odbora iz svojih redova, postavlja i razrešava direktora, donosi investicione odluke itd.

3. direktor (organ poslovodjenja) - organizuje i vodi poslovanje preduzeća, zastupa preduzeće, stara se o zakonitosti njegovog rada i druge poslove utvrđene zakonom i statutom. Može da postoji i izvršni odbor direktora (kao pomoćni izvršni organ direktora)

4. nadzorni odbor (organ nadzora) - vrši nadzor nad zakonitošću rada uprave, utvrđuje da li se poslovne knjige i drugi dokumenti vode po propisima, proverava da li su izveštaji i obračuni sačinjeni u skladu sa propisima itd.
Upravni odbor i direktor čine upravu preduzeća. 

OBRTNA SREDSTVA - POJAM I VRSTE

Obrtna sredstva se u reprodukcionom procesu troške jednokratnom upotrebom. Samo jednom se mogu koristiti u nepromenjenom obliku za razliku od osnovnih čiji se oblik ne menja i koriste se višekretno (u više reprodukcionih procesa).
Obrtna sredstva mogu biti u:

1. materijalnom obliku  (u obliku stvari)- osnovni materijal, predmeti rada, poluproizvodi i gotovi proizvodi.
U ugostiteljskim preduzećima to su npr. razne životne namirnice, polugotova jela, kompoti, konzervirano voće i sl. i od toga se spremaju gotova jela. U nekom proizvodnom preduzeću to bi bila iverica npr. od koje se prave gotovi proizvodi - klupe.
Pored toga tu su i pomoćni materijali (dodaci jelima, začini i sl). Ili npr. boje, lakovi, ekseri i sl. koji ne čine glavni deo proizvoda ali bez pomoćnog materijala ne bi bilo ni glavnog proizvoda. U hotelima to su npr. sredstva za održavanje higijene, sapuni, šamponi, kape za tuširanje itd. Zatim, goriva, maziva, ambalaža i sitan inventar. Tanjiri, šolje, tacne itd. Njihova karakteristika je da su male vrednosi i kratkog veka trajanja i zbog toga se ubrajaju u obrtna sredstva.
2. novčani oblik - novac namenjen za nabavku materijala, za podmirivanje raznih obaveza (za plate radnika, plaćanje tudjih usluga, razni doprinosi itd). Zatim tu spada i novac na žiro-računi i u blagajni, devize na deviznom računu itd.
3. u obliku prava - ovde spadaju razna potraživanja, npr. potraživanje od kupaca. Dakle, prodali smo nekom robu, taj kupac nije platio i sve dok ne plati mi imamo potraživanje od njega (naše pravo zbog robe koju smo mu prodali)
Obrtna sredstva imaju i karakteristiku da se kružno kreću po formuli N-R-P-R1-N1. Dakle, počinjemo novcem za koji nabavljamo neku robu koju kasnije prodajemo po većoj ceni (o ovome smo već govorili). Taj ciklus traje određeno vreme (vreme trajanja obrta) a što je to vreme kraće znači da je koeficijent obrta veći. 

POSTUPAK NAPLAĆIVANJA I PLAĆANJA SA INOSTRANSTVOM

Naplata iz inostransta uvek se vrši preko banke ovlašćene za obavljanje platnog prometa sa inostranstvom.
 Uvek se vrši nalogom za naplatu a na osnovu doznake, čeka, inkaso dokumenta i sl. Ako se vrši putem akreditiva onda se korisi opšti devizni nalog.
Isplata se vrši u devizama ili dinarskoj protivvrednosti ili se prenose sredstva na devizni račun korisnika.
Plaćanje inostranstvu vrši se nalogom za plaćanje a na osnovu doznake, inkasa, čeka ili nekog drugog  instrumenta. Naravno, ceo postupak ide preko ovlašćenih banaka.

Dakle, nije velika razlika osim što je izgled dokumenata drugačiji, više učesnika je u svim tim poslovima, i svaki uvozno izvozni posao mora se prijaviti Narodnoj banci Srbije. Na taj način država prati odliv i priliv deviza.

INSTRUMENTI PLATNOG PROMETA SA INOSTRANSTVOM

Instrumenti platnog prometa sa inostranstvom su:

1 međunarodni dokumentarni akreditiv

2. međunarodni ček

3. međunarodna menica

4. međunarodna doznaka - upotrebljava  se onda kada nema većih rizika za učesnike. Banka nalaže isplatu određenog iznosa iz prethodno obezbedjenog pokrića (novca na računu) kod inostrane banke.

5. međunarodna dokumentarna inkaso naplata - takođe se koristi kada se uvoznik i izvoznik poznaju ,kada nema rizika da će biti plaćena roba. Jedina karakteristika je što se banci upućuju dokumenta (fakture i sl) i tek tada se vrši isplata. U ugovoru se unosi klauzula DP - documents against payment.

6. međunarodno kreditno pismo - kreditno pismo je slično čeku, koriste ga fizička lica. ne može se indosirati na drugo lice. To je nalog jedne banci drugoj banci u inostranstvu da se korisniku kreditnog pisma (licu koje je u njemu naznačeno) isplati određeni iznos u određenom roku.

7. međunarodna bankarska garancija - sam naziv kaže, ovde banka garantuje (ona je garant) da će njen komitent izvršiti sve obaveze prema svom poslovnom partneru, korisniku garancije. 

ORGANIZACIJA SREDSTAVA

Organizacija sredstava se ogleda u izboru odgovarajuće vrste sredstava za rad, uskladjenosti kapaciteta tih sredstava sa zahtevima procesa proizvodnje,  dobra iskorišćenost ( u smislu da ih koristimo maksimalno moguće a ne da smo kupili neko sredstvo a ne koristimo ga).
U tom smislu treba voditi računa o:
1. strukturisanju opreme - ovo se odnosi na izbor opreme po kriterijumu efikasnosti, delotvornosti i ekonomičnosti. Znači biramo sredstvo koje efikasno funkcioniše, proizvodi veći broj proizvoda u jedinici vremena (delotvorno) i njegova nabavna cena je niža (ekonomično).Takođe, vodimo računa kako koristimo tu opremu. Težimo punoj iskorišćenosti odnosno težimo tome da nema zastoja, čekanja, ali ni preopterećenosti jednih mašina a nedovoljne iskorišćenosti drugih.

2. organizaciji unutrašnje transporta - to se odnosi na cirkulaciju predmeta rada i gotovoih proizvoda unutar preduzeća, za što kraće vreme i uz što manje troškova. Preduzeća koja imaju zalihe robe u skladištu treba tu robu da dopreme iz proizvodne hale do skladišta, ili iz skladišta do utovara u kamion i to treba raditi na što bolji način. to je horizontalno kretanje. Pored toga imamo i vertikalno kretanje (npr liftovi). Ukratko, vodimo računa kad biramo kamione, viljuškare i ostalo. Moraju da imaju maksimalan učinak uz minimalne troškove transporta. Naravno, važno je i pravilno rukovanje i obuka radnika, redovno održavanje i racionalno korišćenje tih sredstava.

3. održavanje sredstava - kvarovi su neminovni ali treba težiti tome da se PREVENTIVNIM održavanjem to spreči a nakon kvara PROUZROKOVANO održavanje treba da bude brzo i efikasno i da se sredstvo što pre vrati u rad, da nema zastoja pa samim tim i troškova za preduzeće.
Ukupni troškovi preventivnog i prouzrokovanog održavanja treba da se svedu na što manju meru.

ZADATAK: pronadjite na internetu pojam USKO GRLO PROIZVODNJE

AMORTIZACIJA OSNOVNIH SREDSTAVA

Osnovna sredstva su sredstva koja su veće vrednosti, postepeno se troše, u više ciklusa reprodukcije, njihovo trošenje se ne vidi. Kao kad kupimo i vozimo novi automobil, on je nov, ne vidi se trošenje dok ne dodje vreme da promenimo motor ili neki deo. Tako je i sa mašinama i uredjajima. One rade, troše se polako dok ne dodje vreme za zamenu ili popravku.

Ali da bismo mogli to da uradimo mi treba da izdvajamo deo novca u AMORTIZACIONI FOND  koji će nam služiti za nabavku nove mašine.

Amortizacija je trošenje osnovnih sredstava. To je novčani izraz trošenja osnovnih sredstava.
Izračunava se na dva načina, odnosno dva metoda obračuna amortizacije:

1. vremenski metod - polazi od vremena upotrebe sredstva (veka upotrebe). Nabavnu vrednost sredstva delimo sa vekom upotrebe (najčešće je to broj godina korišćenja) i dobijamo iznos godišnje amortizacije.
Jedan od načina je da izrazimo u procentima tako što ćemo 100% (to je vrednost sredstva) podelimo brojem godina i dobićemo procentualni iznos amortizacije godišnje.

2. funkcionalni metod - polazi od funkcionisanja sredstava (njihovog korišćenja). Opet nabavnu vrednost sredstva delimo sa npr. brojem proizvedenih proizvoda, brojem  kilometara koje autobus turističke agencije preći tokom višegodišnjeg korišenja i dobićemo troškove amortizacije po jednom proizvodu odnosno predjenom kilometru.  Taj trošak amortizacije uračunavamo u cenu koštanja (sećate se to je zbir svih troškova koje smo imali pri proizvodnji nekog proizvoda.). Kada preduzeće nakon toga utvrdi i prodajnu cenu i proda svoje proizvode ili usluge ono će iz tih prihoda jedan deo izdvojiti u amortizacioni fond i to će koristiti za par godina kada dodje vreme da kupi novu mašinu ili autobus. 

MEĐUNARODNI ČEK

Čekovi koji se koriste u međunarodnim plaćanjima sadrže sve bitne karakteristike i elemente koje ima i čeka kao instrument i sredstvo plaćanja u unutrašnjem platnom prometu.

U platnom prometu sa inostranstvom koriste se sledeće vrste čekova:

1. PUTNIČKI ČEK (TRAVELERS)- izdaju velike banke ili inostrane turističke agencije. Koriste ga privatna lica za plaćanja u zemlji ili inostranstvu. Glasi na okrugle iznose u određenoj valuti a koristi se za plaćanje robe ili usluga kao i za podizanje gotovine u banci do iznosa naznačenog u čeku. 

Ovi čekovi predstavljaju zamenu za keš, mogu se korisiti u više od milin radnji, hotela i restorana ili zameniti u bankama i menjačnicama. 

Da bi bili sigurniji od kradje, neophodno je potpisati ček u jednom uglu prilikom kupovine a u trenutku unovčavanja ili plaćanja potpisuje se u drugom uglu. Uporedjivanjem potpisa klijent se štiti u slučaju kradje. Ovi čekovi se mogu kupiti u većini banaka, i to najčešće u evrima (apoeni od 50, 100 i 200 evra) ili dolarima (20, 50 ili 100).

Po povratku s putovanja ove čekove možete unovčiti ili čuvati do narednog putovanja jer im je rok važenja neograničen.

2. BANKARSKI ČEK

3. LIČNI ČEK

4. EURO ČEK

5. DOKUMENTARNI ČEK

6. NOSTRO I LORO ČEK 

Nećemo ulaziti u detalje što se tiče ovih ostalih čekova, za vas su najinteresantniji ovi putnički čekovi.

ORGANIZACIJA KOLEKTIVA

Osnovni elementi organizacione strukture preduzeća su KADROVI I SREDSTVA.
Suštinu organizacione strukture preduzeća čini organizacija kolektiva i organizacija sredstava.

ORGANIZACIJA KOLEKTIVA

Svi zaposleni u jednom preduzeću čine kolektiv. Od uspešnosti rada svakog pojedinca zavisi uspešnost rada čitavog kolektiva. Osnovni cilj preduzeća je uspostavljanje optimalne strukture radnog kolektiva. To bi značilo da je postignuta uskladjenost sposobnosti zaposlenih sa zahtevima radnih mesta na kojima oni rade - pravi čovek na pravom mestu.
Zbog toga se vrši:

- procena složenosti poslova za svako radno mesto (metoda rangiranja gde se na vrh liste stavlja radno mesto sa najvećom složenošću i odgovornošću i metoda procene težine poslova gde se zahtevi radnog mesta izražavaju u novcu ili bodovima uzimajući u obzir  koliko je potrebno stručnosti, odgovornosti, kakvi su uslovi rada itd.
-ocena sposobnosti svakog zaposlenog - procenu može vršiti komisija,  može se ocenjivati po nekim kriterijumima kao što su nagrade, pohvale, mišljenje o radu i sl. ili koristiti neku naučnu metodu - test.
- na kraju se vrši uskladjivanje odnosno postavlja se pravi čovek na pravo mesto.

Svaki zaposleni obavlja odredjene zadatke (zna se šta treba uraditi, kako, ko, čime, gde, rok itd). Svi zadaci čine delokrug rada. Što je delokrug rada veći to i stručnost radnika mora biti veća.
Da bi radnici dobro radili moraju da imaju unutrašnju i spoljašnju motivaciju. Spoljašnja može biti visina plate, dobra radna atmosfera, zanimljivost posla, samostalnost u radu, mogućnost afirmacije i napredovanja itd. Stvaranje zdrave radne atmosfere je zadatak i samih zaposlenih ali i  rukovodilaca i tamo gde ona postoji i motivisanost je veća kao i rezultati.

OSNOVNA SREDSTVA 2. deo

Osnovna sredstva u obliku PRAVA su:

1. patenti - to su novi izumi (neki novi proizvodi, recepti, način poslovanja)

2. licence - preduzeće može otkupiti licencu da bi radilo neki proizvod (primer EUROKREM firme swisslion Takovo koji se radi po licenci italijanskog preduzeća. To u stvari znači da je italijansko preduzeće našem preduzeću "prodalo" recept za izradu ovog krema. Njihov recept je jedinstven i zaštićen odnosno patentiran.

3. osnivačka ulaganja -  sva  ulaganja koje je preduzeće imalo prilikom osnivanja npr. troškovi istraživanja, projektne dokumentacije, obuke zaposlenih itd.

Osnovna sredstva u obliku NOVCA su:

novac namenjen za nabavku osnovnih sredstava,
novac dobijen od prodaje nekog osnovnog sredstva (npr. preduzeće je prodalo neku staru mašinu)
novac dobijen po osnovu premije osiguranja (npr. preduzeće je osiguralo svoje mašine, desila se npr poplava i preduzeće dobija od osiguravajuće društva premiju osiguranja.)
novac koji preduzeće dobija po osnovu iznajmljivanja svojih osnovnih sredstava (recimo iznajmljuje autobus)
i na kraju najvažnije, novac koji preduzeće postepeno izdvaja za nabavku novih osnovnih sredstava. Rekli smo da se trošenje ne može videti već se samo može izračunati. To se zove amortizacija i to nam je tema za naredni čas. 

OSNOVNA SREDSTVA 1. deo

Poslovna sredstva namenjena su poslovanju preduzeća. Njih čine osnovna i obrtna sredstva-
Osnovna sredstva čine osnovu poslovanja i trajnu imovinu. Ona ulaze u proces rada kao celina. Ne menjaju svoj oblik. Koriste se više puta odnosno u više reproduktivnih ciklusa. To znači da se postepeno troše i prenose deo svoje vrednosti na nov proizvod.
javljaju se u obliku stvari, prava i novca.

Osnovna sredstva u obliku STVARI su:

1. zemljište - npr zemljište na kome je izgradjen hotel,  tereni, bazeni, ili npr. zasadjen voćnjak ako se preduzeće bavi poljoprivredom

2. gradjevinski objekti - zgrada hotela, sportska hala ili recimo proizvodna hala, skladište itd)

3. uredjaji - u hotelu to su uredjaji za hladjenje, grajanje, klimatizaciju, liftovi itd

4. mašine - u hotelijerstvu su to usisivači, mašine za pranje i peglanje, za točenje pića, kafu itd)

5. transportna sredstva - npr hotel može imati svoj kombi za transfer putnika, turistička agencija ima
svoj autobus za prevoz putnika, u preduzeću mogu imati kamione, viljuškare itd.

6. alati - koji se koriste u poslovanju , neke vrste noževa, testera, čekića itd

7. inventar - sastavni deo opreme, to su npr. police u trgovini, lusteri, tepisi, zavese u sobama hotela, pribor za jelo, posudje u restoranu itd.
kao što vidite sve su ovo sredstva koja su veće vrednosti, troše se duži vremenski period za nekoliko sezona ili procesa, postepeno se troše, ne vidimo kako se troše već možemo samo da izračunamo.

PREDUZEĆE KAO ORGANIZACIONI SISTEM

Preduzeće je nosilac privredjivanja. Poslovanje preduzeća je predmet izučavanja ekonomike preduzeća
Svako preduzeće je:
- podsistem nekog višeg sistema (preduzeće je deo privrede)
- funkcioniše u okruženju sa kojim obavlja razmenu (svako preduzeće saradjuje sa drugim preduzećima)
- postoji povratno dejstvo i preduzeća na okruženje i obratno

Svako preduzeće teži da ostvari svoje ciljeve. Prvenstveno dobit a zatim i da opstane i da se razvija. To podrazumeva da je ostvarenje osnovnog cilja u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem mnoštva pojedinačnih ciljeva kao što su održanje i razvoj, očuvanje i sticanje novih pozicija, osvajanje novih tržišta itd. Naravno, preduzeće mora da posluje po ekonomskim principima (produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost) a takođe da planira i kontroliše svoje aktivnosti.

Najvažnije karakteristike preduzeća su:

1. to je realan sistem (sastoji se od realnih elemenata - ljudi, sredstava itd)
2. veštački sistem - nastaje voljom i radom čoveka
3. otvoren sistem - prima uticaje okruženja
4. složen sistem - sastoji se od velikog broja elemenata i podsistema
5. stohastičan sistem - njegovo funkcionisanje se ne može uvek predvideti jer je podložno dejstvu slučajnih uticaja
6. relativno stabilan sistem - u smislu da je stabilno u svom poslovanju ali nije uvek moguće dugoročno i  precizno predvideti poslovanje
7. dinamički sistem - stalne promene u tehnologiji, zaposlenima, u okruženju itd
8. upravljiv sistem - njegovo ponašan je se reguliše procesom upravljanja

KALKULACIJE U HOTELIJERSKOM POSLOVANJU

Kalkulacija je postupak obračunavanja troškova na proizvode i usluge koji su ih proizveli (stvorili).
Pri izradi kalkulacije treba uzeti u obzir sve troškove koji su nastali i proizvodnjom proizvoda ili pružanjem usluga. Troškove čine: materijal za izradu, amortizacija, plate i zarade, opšti troškovi izrade i opšti troškovi uprave i prodaje (sećate se onih radnika koji rade u npr. računovodstvu a ne u izradi proizvoda).
Tako dobijamo cenu koštanja (CK) nekog proizvoda. Međutim, ako bismo proizvod ili uslugu prodali po toj ceni preduzeće bi samo pokrilo troškove a ne bi ostvarilo zaradu. Zato je potrebno na ovu cenu koštanja  dodati i procenat dobiti i poreza na promet i tako dobijamo prodajnu cenu (PC).
U hotelijerstvu imamo i neke specifičnosti da ne kažemo probleme kao što su uticaj sezone, zatim to je usluga pa je formiranje cene malo teže nego kod konkretnog proizvoda. U restoraterstvu je to malo lakše zato što imamo konkretan proizvod (jelo) pa je lakše izračunati cenu koštanja i prodajnu cenu.
Zatim treba uzeti u obzir da će cene biti drugačije formirane u sezoni i van sezone, uzeti u obzir tražnju za našim proizvodima i uslugama ,cenu konkurencije (ne smemo da budemo mnogo skuplji od konkurenata, jasno je zašto).
Postoje sledeće metode kalkulacije:

1. diviziona kalkulacija - ukupne troškove delimo sa brojem proizvoda ili usluga. Ovo je moguće tamo gde se npr. proizvodi samo jedna vrsta proizvoda (npr. masovna proizvodnja jednog proizvoda).
2. metoda dodatne kalkulacije - računamo direktne troškove za neki proizvod (troškove koji se direktno vezuju za taj proizvod, zbog njega su nastali)  i njima dodajemo indirektne troškove(sve ostale troškove koji su nastali zbog čitavog poslovanja) pomoću nekog ključa za raspodelu (najčešće je to neki procenat).
3. metoda kalkulacije ekvivalentnih brojeva - najčešće se koristi za kalkulaciju cene smeštaja. Svaki proizvod ili usluga dobija svoj ekvivalentni broj kojim se množe ukupni troškovi. 

BANKARSKI POSLOVI

Bankarski poslovi se mogu podeliti po više kriterijuma ali najčešća podela je na:

1. PASIVNI BANKARSKI POSLOVI - to su poslovi mobilizacije i koncentracije slobodnih novčanih sredstava. (prikupljanje slobodnih novčanih sredstava gradjana i preduzeća).
Oni mogu biti kratkoročni (depozitni poslovi, izdavanje blagajničkih zapisa, obveznica i drugih HOB) i dugoročni (emisija  dugoročnih HOV, prikupljanje oročenih depozita itd). Za ove poslove banka plaća pasivnu kamatnu stopu.

2. AKTIVNI BANKARSKI POSLOVI - to su poslovi plasmana prethodno prikupljenih novčanih sredstava u vidu davanja kredita i nekih ulaganja.
I oni mogu biti kratkoročni (eskontni kredit (eskont), avalni kredit, kredit po tekućem računu itd) i
dugoročni (hipotekarni, gradjevinski, investicioni, stambeni itd). Za  ove kredite banka  naplaćuje kamatu. Razlika izmedju aktivne i pasivne kamatne stope je zarada banke. Pored toga banka zaradjuje na još nekim poslovima kao što su:

3. NEUTRALNI BANKARSKI POSLOVI -oni mogu biti posrednički (poslovi platnog prometa u zemlji i inostranstvu, naplate i isplate itd) i  za njih banka naplaćuje odgovarajuću naknadu (proviziju) i komisioni (izdavanje akreditiva, garancija, čuvanje vrednosti itd)

4. SOPSTVENI BANKARSKI POSLOVI - obavljaju ih u svoje ime i za svoj račun. I oni mogu biti kratkoročni (berzanski poslovi npr) i dugoročni (osnivanje sopstvenih preduzeća, učestvovanje u kapitalu drugih preduzeća itd). Naravno ove poslove banka radi za sebe i kako bi povećala svoju dobit. 

MEĐUNARODNI DOKUMENTARNI AKREDITIV

Međunarodni dokumentarni akreditiv je nalog kojim banka u jednoj zemlji, na zahtev nalogodavca - kupca, ovlašćuje svoju filijalu ili neku drugu banku da odobri određeni iznos korisniku - prodavcu u nekoj drugoj zemlji, pošto priloži propisana dokumenta.

Dakle, u ovom postupku imamo četiri lica:
- nalogodavac (kupac koji mora da pokaže da će platiti robu)
- akreditivna banka (koja otvara akreditiv i obaveštava korisnika akreditiva)
- korisnik akreditiva (prodavac)
- posrednička banka (koja će isplatiti iznos)

Npr. kupac iz Srbije otvara akreditiv kod banke u Srbiji (akreditivna banka). Ova banka će nekoj posredničkoj banci npr u Nemačkoj dati izveštaj o otvaranju akreditiva i posrednička banka će na kraju isplatiti iznos korisniku akreditiva - prodavac u Nemačkoj. Naravno, isplata se vrši tek kada kupac priloži sva potrebna dokumenta (npr. fakturu, tovarni list itd).
Razlikujemo:
nostro akreditiv (otvara ga domaći uvoznik)
loro akreditiv (otvara ga inostrani uvoznik)
opozivi i neopozivi
potvrđeni i nepotvrđeni
prenosivi i neprenosivi
jednokratni i obnavljajući

Ovde možete pogledati i kako izgleda zahtev za otvaranje akreditiva.
https://www.erstebank.rs/sr/Pravna-lica/proizvodi/dokumentarni-poslovi/akreditivi

PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM - NOSIOCI I UČESNICI

Platni promet sa inostranstvom ili međunarodni platni promet je skup svih plaćanja po različitim osnovama koja se obavljaju između učesnika različitih zemalja.

Međunarodna plaćanja mogu se obaviti:
- valutama i devizama
- prenosom hartija od vrednosti
- kompenzacijom

Valuta je osnovna novčana jedinica jedne zemlje, odnosno njeno zakonsko sredstvo plaćanja. To je efektivni strani novac. Devize su potraživanja koja glase na stranu valutu i kojima raspolažu domaća lica. Na primer, zvanična valuta u Nemačkoj je evro, a svi evri u Srbiji su devize.
Valuta može biti konvertibilna (zamenjiva za druge valute) ili nekonvertibilna.

Prenos hartija od vrednosti se odnosi na plaćanje menicom, čekom, akcijom s tim da je promet hartijama od vrednosti u međunarodnim plaćanjima ipak malo složeniji od domaćeg prometa.
Kompenzacija podrazumeva razmenu robe za robu pa nema potrebe za sredstvima plaćanja.

NOSIOCI platnog prometa sa inostranstvom su Narodna banka Srbije kao i banke ovlašćene za obavljanje poslova sa inostranstvom.
Banke obavljaju plaćanja preko računa domaćih banaka u inostranstvu (nostro računi), računa stranih banaka i dr. stranih lica u našoj zemlji (loro računi) i deviznih računa (koje mogu otvoriti preduzeća, fizička lica, strana pravna lica koja imaju sedište u inostranstvu i strana fizička lica sa prebivalištem u inostranstvu)

UČESNICI platnog prometa su pravna i fizička lica, domaće banke kao i strana lica preko računa kod naših banaka.

SPECIFIČNOSTI U TURIZMU I UGOSTITELJSTVU

Na P, E i R utiču mnogobrojni faktori. U turizmu i ugostiteljstvu postoje određene specifičnosti koje će uticati na ove principe.

1. sezonski karakter rada (utiče na visinu prihoda, troškova)

2. u strukturi troškova preovladjuju troškovi materijala za izradu (namirnice itd.) koje su lako kvarljive pa postoji mogućnost povećanih troškova pa samim tim i manjih rezultata

3. veliko učešće osnovnih sredstava (gradjevinskih objekata, opreme, uredjaja) što čini visoke troškove osnovnih sredstava

4. stepen korišćenja kapaciteta je pod uticajem sezone što može nepovoljno da utiče na prihode i rashode pa samim tim i na P;E i R.

5. faktori produktivnosti i ekonomičnosti su ujedno i faktori rentabilnosti

6. ne zanemariti uticaj eksternih faktora kao što su tržišni faktori, mere ekonomske politike koje mogu povoljno ili nepovoljno uticati na rezultate.

Ovo su samo neki od faktora, u realnosti je mnogo faktora koji utiču na rezultat i troškove preduzeća.

Cilj preduzeća je da minimizira uticaj loših a iskoristi uticaj pozitivnih faktora.

RENTABILNOST

Treći parcijalni ekonomski princip je princip rentabilnosti.

I on kao i prethodna dva sadrži jedan oblik rezultata i jedan oblik ulaganja.Definiše se kao zahtev da se ostvari što veći dobitak uz što manje angažovanje sredstava.
Izračunava se deljenjem dobiti i angažovanih sredstava.

                                          R=DB/As

R- rentabilnost            DB - dobit preduzeća                           As - angažovana sredstva

Dobit se izračunava kada od prihoda oduzmemo rashode. Angažovana sredstva nisu  uložena sredstva u reprodukcioni proces već je veća vrednost. Sredstva su angažovana onog trenutka kada se krene sa nabavkom osnovnih i obrtnih sredstava pa tokom čitavog radnog procesa sve dok se ne ostvari prihod od prodaje. Dakle, preduzeće angažuje sredstva za nabavku sirovina npr. ali neće ih sve upotrebiti u proizvodnji. Takođe, neće sve proizvode prodati i naplatiti ali sredstva su angažovana i na taj način. mi smo ih prosto "zarobili" i ne možemo da ih iskoristimo za neka druga ulaganja.

Uvek se izražava vrednosno.

U njemu su sadržani i produktivnost i ekonomičnost. Ako se setite, prihodi i troškovi, troškovi radne snage.

Da bi rentabilnost bila veća potrebno je smanjiti troškove, povećati prihode, potruditi se da se ostvare uštede, koristiti automatizaciju procesa (rad mašina umesto rada radnika), kvalifikovana radna snaga, itd. znači faktori koji utiču na produktivnost i ekonomičnost su faktori rentabilnosti.

PLATNA I KREDITNA KARTICA

Platna kartica se koristi za bezgotovinsko plaćanje u zemlji i inostranstu. Izdaje se vlasniku tekućeg računa. Suština je da vlasnik kartice na mestu prodaje daje svoju karticu, prodavac je provlači kroz uredjaj i zatim se automatski novac "skida" sa tekućeg račun kupca i automatski prebacuje na tekući račun prodavca.
Uvedene su sa ciljem da se proces kupoprodaje ubrza, nema brojanja novca, čekanja da se vrati kusur itd.

Kreditne kartice su po izgledu, načinu korišćenja skoro identične platnim. Razlika je u tome što je njima moguće plaćanje na rate, dakle imamo i kreditiranje pa je otuda i ovaj naziv. Vlasnik kartice od banke dobija i "kredit" u odredjenom iznosu koji može potrošiti i naravno vratiti u uvećanom iznosu. Kao i kod običnog kredita.

AKREDITIV

Akreditiv je dokument koji se koristi kao instrument obezbedjenja plaćanja.

Suština je u tome da nalogodavac, (u jednom kupoprodajnom poslu to je kupac) daje nalog banci da otvori akreditiv u korist drugog učesnika (prodavca).

Na taj način se štite interesi svih učesnika, prvenstveno prodavca.

Upotrebljava se u unutrašnjem prometu (u zemlji) ali prvenstveno u međunarodnom prometu.
 Postoje lični i dokumentovani akreditiv.

Lični - dovoljno je da korisnik (prodavac) se identifikuje i može da raspolaže sredstvima sa akreditiva-
Dokumentovani - korisnik mora da podnese neki dokument na uvid u smislu fakture, tovarnog lista itd. kojim dokazuje da posao postoji. On može biti a)opozivi i neopozivi i trajni ili obični.

Akreditiv ima svoje bitne elemente, sadrži četiri primerka (akreditiv, izveštaj o otvaranju akreditiva, izveštaj preduzeću korisnika akreditiva i izveštaj korisniku akreditiva).

Nakon završenog posla akreditiv se najčešće gasi, ili ako je istekao rok važenja itd.

PRINCIP EKONOMIČNOSTI

OSNOVNI ekonomski princip poslovanja glasi:ostvariti što bolji (veći) rezultat uz što manje ulaganja.
rekli smo da svaki parcijalni princip sadrži u sebi jedan oblik rezultata i jedan oblik ulaganja.

PRINCIP EKONOMIČNOSTI se definiše kao zahtev da se ostvari što veći PRIHOD uz što manje TROŠKOVE.
                                                        E=P/T

E - ekonomičnost
P - prihod (promet, može se uzeti i količina proizvodnje)
T - troškovi (troškovi ljudskog rada, sredstava za rad i predmeta rada)

Faktori koji utiču na ekonomičnost su dakle oni faktori koji utiču na promet (proizvodnju) i troškove.
U stvari, čovek je najvažniji faktor jer on utiče na to kako će se trošiti i koristiti sredstva, da li će ostvariti uštede, da li će racionalno koristiti sredstva za rad.

Primer: radnik u jednom preduzeću ne vodi računa o tome kako seče ivericu za izradu klupa (onaj naš čuveni primer), pa od 2 metra iverice ne uspe da napravi klupu već mu je potrebno 2,5m. To znači da nam je radnik napravio nepotrebni trošak od 0,5m po jednoj klupi više nego što je potrebno. Kada se to preračuna za ukupnu proizvodnju lako je zaključiti da su onda naši troškovi mnogo veći i da će nam ekonomičnost biti manja.

CENTRALNA BANKA

Emisiona, centralna, banka nad bankama, državna banka, majka svih banaka su samo neki od termina koji se koriste za ovu banku.

Dve su osnovne funkcije:
1. vodjenje monetarne politike - stabilnost cena ekonomski rast, puna zaposlenost i uravnotežen platni bilans su u nadležnosti ove banke.

2. poslednje utočište banaka - stara se o likvidnosti poslovnih banaka, sprečava njihovo bankrotstvo, vrši supervizorsku funkciju nad radom banaka, određuje stope obaveznih rezervi, visinu kamatnih stopa itd.

Centralna banka je samostalna u svom radu, što znači da ne sme biti pod uticajem politike ali vodjenje poslova mora da bude u skladu sa razvojnom politikom jedne zemlje. Takođe, ona je neprofitna institucija za razliku od ostalih banaka.

VRSTE BANAKA

Najčešća podela banaka je na:

1. emisiona (centralna) banka (o ovoj temi u narednoj lekciji)

2. poslovna banka - usmerena na finansiranje preduzeća, kupovinu i prodaju hartija od vrednosti itd

3. depozitna banka - ona vrši mobilisanje (prikupljanje) kratkoročnih izvora sredstava radi njihovog plasmana odnosno odobravanja kredita za kupovinu dobara, za kreditiranje robnog prometa od strane staanovništva. Poznate su i kao komercijalne banke.

4. investicione banke - mobilišu sredstva na srednji i duži rok i odobravju dugoročne kredite (vrše dugoročne plasmane). Najčešće ta sredstva plasiraju u poljoprivredu, industriju, stambenu izgradnju i infrastrukturu.

5. univerzalne banke - one su u stvari prvi organizacioni oblik banaka. Nude čitav niz usluga kao što su prodaja osiguranja, garancije, transakcije vrednosnim papirim itd.

6. ostale vrste banaka - prema privrednoj oblasti (poljoprivredne, trgovinske, zanatske itd), prema teritoriji (lokalne, opštinske, državne), prema vlasništvu (privatne, državne, mešovite)

BANKE - nastanak i pojam

Stvaranje i razvoj banaka omogućila je pojava kovanog novca. Razvoj banaka se može razvrstati u tri faze:
1. počinje pojavom kovanog novca (izmedju VII i V veka pre nove ere) i traje do kraja XIV veka. U ovom periodu banke se bave menjačkim i založnim poslovima. Ako se sećate, govorili smo da je bilo nepraktično čuvati kovani novac od zlata pa su vlasnici novca ostavljali taj novac kod bankara a dobijali bi priznanice- potvrde odnosno sertifikate. Tada se javljaju i prve pozajmice viška novca koji su bankari čuvali i tada govorimo i o prvim oblicima kredita.
2. od XIV do XVIII obeležavaju specijalizovane novčane ustanove.  Prva banka u svetu je Casa di san Giorgio, osnovana 1407. u Đenovi.
3. početkom XIX veka prvo u Engleskoj a zatim i drugim zemljama osnivaju se banke sa ciljem da prikupljaju slobodna novčana sredstva i plasiraju ih u trgovinu i industriju, odnosno da finansiraju razvoj ovih grana. Ovaj period je i poznat po velikoj industrijskoj revoluciji.

Banka je:
- samostalni privredni i tržišni subjekat
- preduzeće sui generis (jedinstveno po svojim karakteristikama)
- posrednička i kreditna institucija,
- ima za cilj maksimizaciju profita
- institucija koja obavlja sve novčane, depozitne i kreditne transakcije svojim komitenata (pri čemu se odvija sekundarna emisija novca)

Elementi razgovora - lično i telefonski kontakt

Telefonska komunikacija spada u usmeno, verbalno, komuniciranje.

Prvi utisak je i ovde važan. Mi se putem telefonske komunikacije prvi put susrećemo sa nečijim glasom koji mora zvučati ljubazno, strpljivo, toplo, prijateljski, pouzdano, poslovno.

Nikada ne treba govoriti preglasno, treba voditi računa o tonu glasa kojim razgovaramo.

Prvo pravilo glasi: uvese treba predstaviti, i kad mi zovemo i kad zovu drugi.
 Takođe, važno je i sledeće:

- ne govoriti suviše brzo (morate biti smireni i ljubazni)
- pravilno artikulisati i izgovarati sve glasove  (ne mumlati, ne govoriti punim ustima i sl.)
- mirno saslušamo šta druga strana pita ili koga traži (jedan priča drugi sluša)
- ne dajemo proizvoljne informacije (bolje je reći da nešto ne znamo i da ćemo se kasnije javiti nego davati netačne i proizvoljne informacije)
- ako nismo  razumeli poruku pitamo sagovornika da ponovi
- koristiti književni jezik
- pripremiti se unapred za razgovor, zapisati pitanja koja želimo da postavimo
- razgovor početi sa "Dobar dan"
- ne zaboravite Hvala i Molim Vas, Budite ljubazni, Žao mi je ....
- podići slušalicu ne kasnije od trećeg zvona
- ukoliko se razgovor prekine iz nekog razloga, pravilo je da onaj ko je pozvao poziva ponovo
- budite kratki i koncizni, jasno kažite šta želite
- NE ZABORAVITE DA SE OSMEHUJETE, TO ĆE VAŠ SAGOVORNIK OSETITI

PRINCIP PRODUKTIVNOSTI

PRODUKTIVNOST

Svako preduzeće teži da ostvari maksimalne rezultate i minimalna ulaganja. Ovo je OSNOVNI ekonomski princip. On se raščlanjuje na tri parcijalna principa: produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost. Svaki od njih sadrži u sebi neki oblik rezultata i ulaganja. Šta to znači saznaćete ako pročitate lekciju do kraja.

Produktivnost se definiše kao zahtev da se ostvari što veća proizvodnja (promet) uz što manje utrošene radne snage. To u stvari znači da se uradi što više uz što manje napora odnosno uz što manje rada.
Produktivnost se prikazuje kao   Pr=Q/R ili Pr=P/R

Pr - produktivnost
Q - količina proizvodnje (količina proizvoda)
P - ostvareni promet
R - utrošeni rad (broj utrošenih radnih sati ili broj radnika)

Produktivnost predstavljena na ovaj  način iskazuje se u NATURALNIM pokazateljima.
Ako bi smo uzeli u odnos ukupan prihod i zarade tada se radi o VREDNOSNIM pokazateljima.

Na produktivnost mogu uticati brojni faktori: prirodni, društveni, tehnički, ekonomski i orgaizacioni. Takođe, eksterni (iz okruženja) i interni (unutar preduzeća kao što su stepen mehanizacije, stručna osposobljenost radnika itd). Dakle, sve ono što može da utiče količinu proizvoda ili utrošak ljudskog rada je faktor produktivnosti.

I sada, da otkrijemo da je količina proizvoda pokazatelj rezultata poslovanja a količina utroška radne snage je jedan od pokazatelja ulaganja.

MENIČNE RADNJE

MENIČNE RADNJE

1. indosiranje menice - postupak prenošenja meničnih prava. Obavlja se na poleđini menice indosamentom tj prenosom na neko drugo lice
Razlikujemo: a. puni indosament
                       b. blanko indosament
                       c. rekta indosament
                       d. indosament na donosioca
2. akceptiranje menice - prihvatanje nekog lica (najčešće trasata) da izvrši uplatu menične sume. Stavljanjem akcepta trasat pristaje da bude glavni menični dužnik. Na ovaj način menica postaje sigurnija za remitenta. Može biti puni i delimični akcept.
3. aval menice - avaliranjem trasat daje izjavu kojom jemči (garantuje) da će menični dužnik ispuniti svoju obavezu. Izražava se odredbom "per aval" "kao jemac" ili slično. I na ovaj način menica postaje sigurnijom za remitenta.
4. plaćanje menične obaveze - odvija se u vreme dospeća menice za isplatu.
5. eskont menice - pretvaranje menice u novac pre roka dospeća. Banke otkupljuju menice pre roka dospeća ali iznos koji dobija vlasnik menice umanjuje se za iznos kamate od dana prodaje do dana dospeća.
6. prestanak meničnih prava može nastati usled ispunjenja menične obaveze, zastarelosti menice, poništenja, nestanka ili kradje.
Pored ovog mogu se preduzimati i radnje kao što su protest menice, notifikacija, regres i druge.

ELEMENTI MENICE

ELEMENTI MENICE


Bitni elementi menice, kao hartije od vrednosti su:

1. oznaka da je to menica
2. bezuslovni nalog za naplatu (izražava se rečima "platite")
3. ime lica koje treba da plati - trasata (ovog podatka nema kod sopstvene menice)
4. ime korisnika menice (remitenta)
5. potpis izdavaoca - trasanta
6. vreme dospelosti menice (ovo može biti određeno na više načina- po viđenju, na određeno vreme po viđenju, na određeno vreme od dana izdavanja ili na određeni dan)
7. mesto plaćanja (uglavnom je to mesto trasata ukoliko nije posebno naznačeno)
8. mesto i datum izdavanja menice

Pored bitnih elemenata menica može sadržati i druge elemente (odredbe) kao što su na primer broj primeraka ili odredba kojom se objašnjava ekonomska osnova izdavanja menice. 

MENICA

MENICA

Menica je hartija od vrednosti po naredbi kojom trasant daje dalog trasatu da remitentu isplati određenu sumu novca. Dakle, imamo tri lica koja učestvuju u ovom postupku: trasant (nalogodavac, izdavalac menice odnosno kupac), trasat (glavni menični dužnik, banka) i remitent (vlasnik menice, lice kome će novac biti isplaćen odnosno prodavac).
Ovo je trasirana menica koja se najčešće koristi kao:
1. instrument obezbedjenja plaćanja (dakle, prodavac je siguran da će mu kupac isplatiti iznos napisan na menici)
2. sredstvo plaćanja (ukoliko kupac nema trenutno sredstava na svom tekućem računu daće menicu koju će platiti nakon određenog vremena)
3. kreditno sredstvo (s obzirom na to da se ona izdaje najčešće u slučaju odloženog plaćanja to znači da prodavac kreditira kupca).

Pored trasirane menice postoje još i:
- sopstvena (solo) menica - trasant se obavezuje da će platiti remitentu određenu sumu novca
- rekta menica - slična trasiranoj ali se po određenim klauzulama razlikuju i ne mogu se vršiti radnje kao kod trasirane
- blanko menica - ne sadrži sve elemente, najčešće nije upisan iznos na menici a ono što je važno jeste da mora da postoji potpis izdavaoca menice.